Često se može čuti u javnosti kako imamo previše praznika te zbog toga često izostajemo s posla, ili se rad obustavlja kolektivno za vreme praznika, što se prvenstveno odnosi na javni sektor. Vođen tim pitanjem uradio sam malo istraživanje i analizu – koliko ljudi širom sveta imaju mogućnost da koriste godišnji odmor i plaćene dane za državne praznike? I gde su zemlje Balkana u odnosu na njih po tom pitanju?
Sjedinjene Američke Države bez dileme važe za san mnogih kada su život i rad u pitanju. Ipak, one su jedina razvijena zemlja na svetu koja nema zakonski obavezan godišnji odmor ili dane odmora za praznike! Za razliku od njih, države u Evropskoj uniji imaju u proseku najmanje četiri radne nedelje plaćenog odmora.
Austrija u ovoj grupi predstavlja lidera, pružajući radnicima najviše slobodnog vremena, sa zakonskim minimum od 25 plaćenih dana odmora, i 13 plaćenih praznika svake godine. Prosečan američki radnik ima na raspolaganju 16 plaćenih dana odmora i praznika, ali to zavisi od poslodavca koje zakon ne obavezuje, dok svaki četvrti Amerikanac nema nijedan plaćeni slobodan dan.
Nekoliko zemalja svojim radnicima pružaju mnogo slobodnog vremena, i ekonomski gledano mogu sebi da dozvole da budu velikodušne. Nemačka npr, čija ekonomija tradicionalno važi za stabilnu, sa stopom nezaposlenosti od samo 5,5%. Slična stopa nezaposlenosti je i na Novom Zelandu, prema poslednjim merenjima 6,9%. Obe su znatno ispod stope nezaposlenosti od 8,1% u Sjedinjenim Američkim Državama, a radnicima omogućavaju značajno više godišnjeg odmora kao beneficiju.
S druge strane imamo i države koje radnicima daju isto tako velikodušnu kombinaciju plaćenih, zakonom zaštićenih dana odmora i praznika, a koje se trenutno se ekonomski muče. Francuska, Portugal i Španija beležile su stope nezaposlenosti veće od 10%. Stopa nezaposlenosti u Španiji od 25,1% bila je rekordna među njima u jeku ekonomske krize. Bruto domaći proizvod (BDP) kod ovih zemalja smanjio se značajno početkom ove decenije, jedino je u Francuskoj beležio rast, i to prema podacima samo 0,03%.
Jedan broj ekonomskih eksperata je izrazio sumnju u to da ukupni efekat plaćenih odmora ima negativan uticaj na ekonomiju. Smatraju da plaćeni godišnji odmor i odmori za vreme praznika nemaju značajnog uticaja na makroekonomske ishode. Kao argument navode da Francuska i Nemačka imaju sličan broj dana odmora, ali vrlo različite ekonomije. Dok nemačka ekonomija i dalje dobro napreduje, Francuska je u recesiji.
Budući da su SAD druga najproduktivnija razvijena zemlja, mereno BDP-om po glavi stanovnika, i da nemaju obavezan godišnji odmor, moglo bi da se tvrdi kako odmor smanjuje produktivnost. Međutim, mereno kroz BDP po radnom satu SAD je samo neznatno bolji od Nemačke i Francuske, iz ranga razvijenih zemalja, koje omogućavaju najviše vremena za odmor. Naravno, treba napomenuti da prosečan američki radnik takođe ima 20% više radnih sati u odnosu na radnike u Nemačkoj ili Francuskoj.
Iako mnoge organizacije i dalje tvrde da se produktivnost privrede može poboljšati omogućavanjem više odmora radnicima, mnoge zemlje počinju da zaobilaze tu praksu. Portugal je, recimo, odlučio da ukine četiri svoja nacionalna praznika, počev od 2013. godine, kao deo mera štednje. Sličnu politiku počela je da primenjuje Francuska i druge zemlje, dok sa druge strane imamo nordijske zemlje i Finsku koje eksperimentišu sa 4-dnevnom radnom nedeljom. Ostaje da se vidi kako će taj projekat zaživeti u praksi.
Naravno, sve je to igra velikih brojeva i ekonomske teorije koje se vas i ne tiču previše, osim krajnjeg ishoda – koliko dana godišnjeg odmora je omogućeno jednom radniku. Uzeta je u obzir činjenica da se odmori u mnogim zemljama određuju na regionalnom nivou i zasnivaju se na broju odrađenih dana, po osnovu kojih se stiču dani plaćenog odmora, i na koje se dodaju plaćeni odmori za vreme državnih praznika.
Ovo su, prema najnovijim podacima, zemlje u kojima radnici dobijaju najviše plaćenog slobodnog vremena:
Iran (53), Andora, Burkina Faso, Kambodža (45), Bahrein (44), Alžir, Bolivija (41), Azerbejdžan, Malta, Panama, Šri Lanka, (40), Gruzija (39), Rusija (38 za privatni, do 56 za javni sektor), Austrija, Mauricijus (38), Benin, Jemen, Liban, Tanzanija (37), Luksemburg (privatni sektor 37, javni do 47), Island, Jermenija, Finska, Francuska, Španija (36), Norveška, Portugal, Slovačka (35).
Apsolutni rekorderi kada je u pitanju broj plaćenih dana godišnjeg odmora su Iran i Kambodža čiji radnici mogu da uživaju do 27 radnih dana za vreme državnih praznika. Za njima sledi Liban sa 22 dana državnih praznika. U većem broju zemalja sveta se taj broj kreće iznad 10, i ulazi u zbir sa godišnjim odmorom.
Najmanje godišnjeg odmora imaju radnici Nigerije (najmanje 6 nakon jedne godine rada), Butan (9), Jamajka i Japan (10). U navedenim zemljama državni plaćeni praznici ne postoje, dok ima zemalja u kojima zvanično ne postoji ni zakonski regulisan plaćen godišnji odmor. Jedna od njih su Sjedinjene Države.
Kako to funcioniše u praksi? To što su dani praznika zakonom regulisani i radnici imaju pravo na njih, ne znači i da svi mogu da ih koriste. U određenim profesijama to nije moguće, a u zavisnosti od zemalja ni u industrijama. U bliskoistočnim zemljama koje se razvijaju zahvaljujući turizmu i uslugama, radnici u ovim industrijama neće moći da koriste slobodne dane za vreme praznika, već će te sate moći da kompenzuju naknadno. Retka je opcija da ti radni dani (sati) mogu da budu plaćeni.
Da li vam i sada deluje da se na Balkanu radi manje nego negde drugde u svetu? Statistčki gledano, kao i na osnovu prakse u svim zemljama u regionu, može se reći da predstavljamo zlatnu sredinu. Broj dana godišnjeg odmora je gotovo svuda isti, 20, a broj dana plaćenog odmora varira od 11 do 13. Izuzetke predstavljaju Crna Gora koja ima 21 dan zagarantovanog godišnjeg odmora, ali ne i zakonom obavezujuće plaćene državne praznike, kao i BiH gde je obračun drugačiji, pa odmor može da traje do 41 dan u zbiru.
Kao što je pomenuto na svetskom primeru, ovo je ono što propisuje zakon, dok u praksi često ima odstupanja. Ponekad je to zbog same industrije ili vrste posla, kada nije moguće koristiti slobodne dane tokom praznika. A ponekad zato što se zakon jednostavno zaobilazi, i u slučaju zakonom jasno definisanog godišnjeg odmora. Višak dana odmora očito nije jedan od faktora koji utiče na produktivnost u regionu.
Balkan Network 